Sve je neki početak

"...Kažu, novac ne može kupiti ljubav. Ja kažem, vi samo ne zarađujete dovoljno..."

Gene Simons ( Kiss )

Nemam pojma zašto me toliko u poslednje vreme okupira ova rečenica. Logičan odgovor i logično razmišljanje bi trebalo biti da nije istina, ali opet nekako stalno mi se vrti po glavi i tera me da analiziram. Razmišljam šta bi i kako bilo sa mojim životom da sam imao mnogo novca, onda, nekad, kad je to i bilo nečemu možda i važno. Da li bi mi kupovina nekih sitnih zadovoljstava mogla nadomestiti one krupne nedostatke koje mi je život pružio i da li bi mi nešto uvek novo kupljeno držalo osmeh na licu. Naravno, to nikad neću na pravi način ni saznati, jer jednostavno plan univerzuma i nije bio skrojen tako da se baš meni to i tako dešava.

Nisam sklon, ili bar trudim se da ne budem sklon onim razmišljanjima šta bi bilo da je bilo ili kad bi bilo. Volim da stvari imam pod nekom kontrolom i tvrdoglavo da nastupam i branim stav čak i kad nisam u pravu. Horoskop ili šta drugo nemam pojma. Nisam baš neki vernik. Eh, da..... kad je vera u pitanju tu sam možda malo rastegljiv. Ne verujem u Svevišnjeg i u neka nedodirljiva pravila ali poštujem mogućnost da se stvari dogode nekim čudnim sklopom događaja koja imaju kao neki prizvuk mističnog ili neobjašnjivog na racionalan način.

Godine svojim nepobitnim prolaženjem ostavljaju tragove iskustava kako na koži i telu tako i u mislima. Iskustva stečena kroz godine, morala bi stvarati jednu novu sliku čoveka koji ako baš i ne zna šta je ono što hoce, onda makar zna šta je ono šta stvarno neće. Da, u teoriji je to tačno ali praksa je uvek faktor iznenađenja. Zato nam se i stvaraju greške. E, neke od tih grešaka su najlepše greške.

Napravih u svom životu mnogo nekih grešaka, i uvek posle svake greške, stavim taj prst na čelo, što bi stari rekli pa se zamislim. Kao po pravilu, uvek, vrlo brzo ukapiram gde sam i na koji način pogrešio, ali jednu grešku ponavljam večito, i sad mi to već polako ide na živce.

"...Iz greške u grešku, čovjek otkriva cijelu istinu..."

Sigmund Frojd

E moj gosn Frojd, jesi ti u pravu sa ovim skroz, ali gde je ta moja istina. Jesam li ja glup da ne vidim ili samo još nije vreme da shvatim. Valjda treba još da grešim. Samo dokle više. A možda da ja ispričam neke sopstvene greške pa da makar ako ja već ne vidim istinu, možda pomognem drugima da je lakše pronađu.

Nedavno, jedna od mojih grešaka mi je rekla kako osećaj ljubavi može da poredi sa odlaskom na prvu veliku exkurziju, tamo recimo u petom razredu osnovne škole. Pokušao sam da se setim tog nekog osećaja, mada je toliko mnogo godina od tada prošlo. Onaj osećaj kad ti u stomaku zaigra, pred vratima autobusa, kao da ulazis u neki novi svet, bez roditelja i nema veze što si i dalje vezan za sve ovozemaljsko osetiš se uplašenim pred novom avanturom koja svakog momenta treba da počne. Tiho brundanje autobusa na putu, nervozni žamor ostale dece u autobusu, koja smehom i nekih nevezanim rečenicama pokušavaju da prikriju tremu, strah ali i ogromnu želju za novom velikom avanturom. I sve se pokrene, ideš na exkurziju i sad će mnogo toga biti drugačije. Dobio si makar malo neke slobode da radiš šta želis. Da, u pravu je moja greška. Osećaj je mnogo sličan.

Jednom nekad pre mnogo godina krenuo  i sam na jednu takvu exkurziju. Sa istim osećajem u stomaku čekao sam nestrpljivo drugu našu noć, jer se prve baš nešto i ne sećam, što zbog, same atmosfere lokalne diskoteke ( u to računam ogromnu količinu dima od kojeg se apsolutno ništa videlo nije ), do samog osećaja da je eto neko možda simpatičan tada, pokazao neko interesovanje za mene. Znao sam samo njeno ime, koje sam uspeo čuti i zapamtiti od silne buke predhodne večeri. Kako izgleda, nisam mogao nikako sliku da formiram u mislima. Računao sam nekako da je valjda ona mene zapamtila i da ako budem stajao ispod ulične svetiljke na mestu naseg dogovora o sastanku, da će ona mene ipak prepoznati i prići. Tako je nekako i bilo i sve nakon toga kod mene je ispisivalo jednu istoriju života koja je traja bezmalo 27 godina.

"... Živite dan po dan i obavljajte posao po posao, a zatim produžite prema

onom što dolazi posle. To ima smisla. Ne pokušavajte živeti u prošlosti,

sadašnjosti i budućnosti u isto vreme. Uspešan je čovek koji se naučio

živeti samo u sadašnjosti, ali se uvek kreće prema onom što dolazi posle..."

Norman V. Peale

Tada, davno, ta životna exkurzija donela je mnogo predivnih trenutaka i svega onoga što život čini vrednim življenja i bez prizvuka patetike imao sam osećaj da sam pobednik. Da sam jak i pametan, da sam sposoban i samouveren. Neki sitni nedostaci i loši osećaji , nestajali su u trenu u mislima. Pun snage i entuzijazma, željan ličnog dokazivanja da iako mlad znam sve i svašta u životu, nisam primećivao tamnu senku koja me je pratila iz dana u dan , iz sekunda u sekundu, rastući svud oko mene. Uljuljkan slašću samostalnosti uz osobu koju sam voleo i koja mi je sve u životu značila, ne mogu reći da nisam primećivao, nego ću reći da sam pre ignorisao stvari koje su mi posle presudile. Nisam tada znao da probleme treba rešavati onda kada se stvore i ne puštati ih da rastu i da se gnjezde negde oko mene. Nisam tada znao, a očigledno to još i sad nisam naučio. Nekako, periodično kad se skupe neke loše misli, desi se nešto jako lepo i baš to lepo odloži i potisne ono ružno, čineći mu veliku uslugu da se prestroji i napadne opet i sa većom snagom. Stvari, ma kakve bile, treba odmah rešavati, bez odlaganja. Možda, će se neko u tom momentu i ljutiti, možda neće baš shvatiti onako kako mi to želimo, možda ovo, možda ono, ali treba reći, treba pokušati stvari postaviti odmah na svoje mesto i problem rešavati onog trena kad se dogodi. Loše posledice, ako ih i ima tada su mnogo manje i lako se prevaziđu i prebole. E to ja nisam tada znao. A samo sam želeo malo sreće u životu.
Šta je uopšte sreća. Malo je onih koji mogu da odgovore na to čuveno pitanje, a još manje onih koji to mogu da izraze rečima. To mu dođe kao kad bih pokušao da opišem šta je svetlost, nekome ko je ceo život proveo u mraku ili da opišem stvarnost nekome ko ceo život samo sanja. Spoznaj svoje košmare onakvim kakvi jesu i probudićeš se u stvarnosti. Spoznaj svoja lažna ubeđenja i ona će se izgubiti, pa ćeš tako shvatiti šta je sreća, ili makar kako bi trebala da izgleda.
Sve u svemu, vremenom sam upao u jednu tešku zamku života. U takozvanu zonu komfora. Opasna stvar je to. Ubije biće u čoveku i svede ga na proste činioce koji govore samo da ili ne i koji ne razmatraju možda kao neku od opcija. Zašto smo u toj zoni komfora. Zato što nam je tamo prividno lepo, sigurni smo, znamo gde nam je šta i kako nam šta funkcioniše, ne želimo da se izlažemo nekim potencijalni neprijatnostima , nečemu sto je nepoznato ili prostom strahu. I ubeđeni smo da to tako i treba da bude. Međutim ta ista zona nas sprečava da se dalje razvijamo, razmišljamo, želimo, nadamo se i sve ostalo što izlazi iz neke rutine. U zoni ne postoje nova iskustva nego samo prežvakavanje onih starih iznova. To nas zatupljuje vremenom i dovodi kad tad do toga da poželimo nešto što neki drugi imaju a šta mi samo gledamo. Prošao sam to dugi niz godina i ne bih to više nikome preporučio. Kako se izlazi i nje.... lako. Potrebno je samo sebi priznati da si u njoj dovoljno dugo da želiš da je napustiš. Nisam ni ja sam uspeo da je prepoznam kao takvu. Na to su mi ukazali drugi, upravo oni koji su iz nje pobegli pre mene. I sad dok sve ovo pišem, nosim recidive zone komfora i aktivno se borim protiv njih. Moram samo tu nešto dodati kao priznanje. Mnogo mi je lepo. Prvi pokušaji napuštanja zone komfora desili su se spontano ali kao posledica nezadovoljstva života u braku. One svakodnevne rutine koja je iz dana u dan izbijala iz duše žar ljubavi. Odsustvo neke intime, poterali su me da pređem tu magičnu crtu i telesno zadovoljstvo koje mi je nedostajalo potražim na nekom drugom mestu.
Prevara ...... mislim da to nije prevara partnera. Pre ce biti da je ono što je predhodilo tome prevara. Opet ta čuvena zona komfora. Nebrojeno puta, nebrojenih izgovora, od onoga klasičnog boli me glava do ovog ili onog. Hajde, naravno mogu da razumem i trudio sam se da razumem. Okrenem se na drugu stranu i spavam. I tako iz dana u dan, godinama. I upravo onaj strah od novog, lepšeg, boljeg a na kraju i nepoznatog drži stvari na nivou pa dobro mi je ovako kako jeste mada bi moglo i bolje ali šteta što nije. Dugo nakon toga, shvatim da ipak nije bolje. Sex, kao nešto inicijalno u promenama kod ljudi u braku , obično dovede do spoznaje da još mnogo toga tu ne funkcioniše. Na prvoj prevari oseti se slast. Mnogo moćan osećaj. Prvoj prevari koža ima neverovatno lep miris. Ukus tog poljubca ima onu magiju narkotika i ostaje dugo posle. I taj osećaj koji se pojavi kad se tela spoje,kad se uđe u tu slast i požudu. Prva prevara je moćnija od prvog sexa. Moćnija je od svakog drugog osećaja, zato što čoveka uzbuđuje sve ono što je nepoznato, zabranjeno nekim nepisano glupim normama, od čega se sklanja i beži. Prva prevara je i prva doza narkotika. Ponaša se isto kao droga. Prvi osećaj je super, ne stvara se zavisnost ali se stvara  želja za opet i opet. Nisam se tada stideo svog greha i dela koji sam napravio. Njena koža imala je miris strasti, a dodir ukus nečeg nestvarnog.
Sećam se kako sam svakodnevno gledao njenu kosu i lice. Bože, ta se devojka non stop osmehivala. Imala je tako divne usne, toplotu sam im osecao iako je ljubio nisam. A želeo sam je. Kad god mi se ukazala neka kao slučajno nevina prilika ja sam je dodirivao. Fascinirala me njena zategnuta koža, koja kao da je htela da pukne, da se predamnom otvori. Noćima sam maštao da leži kraj mene, da prstima prelazim po toj svili, ne želeći ni jedan jedini milimetar da oštetim. Iako sam tada primetio njenu želju kao i moju, nisam imao hrabrosti da joj priđem i započnem nešto, bilo šta. A želeo sam je, mnogo sam je želeo.
Kako je počelo......
Danima sam smišljao izgovore da budem u njenoj blizini. Kad je ona bila tu ništa mi nije bilo važnije osim njene blizine i sve sam terao oko sebe. Stvarajući nervozu oko sebe, stvorio sam i neki blagi bes što se stvari ne odvijaju onako kako sam zamislio. Sedeo sam u fotelji,gledao film, stegnuto pognut prema napred. Letnje vreme i vrućina nisu dale da se naslonim i opustim onako kako bi trebalo. Ušla je u sobu i pitala nešto meni nerazgovetno, primetivši da nisam u onom svom šaljivom elementu u kojem sam inače uvek bio.Prišla je i bez najave, bez upozorenja, stala iza mene i svoje ruke stavila na moja ramena. Šok uzbuđenja koji sam tada doživeo sigurno se meri jedinicama infarkta. Njeni dodiri izazivali su u meni svakakva osećanja a najviše to da sam je od tog trena užasno jako želeo. Iako gornji deo mene oduzet iznenadnim i prijatnim dodirom, donji deo mene reagovao je takoreći u sekundi. Nisam imao načina da sakrijem podizanje bermuda, izdajica. Svoje odkucaje srca i disanje nisam ni primećivao. Samo sam želeo da nikad ne prestane da me dodiruje. U odrazu na staklu prozora kao na mutnom ogledalu video sam njen osmeh kad je primetila moje čvrsto uzbuđenje dole, među nogama. Spustila je svoje ruke niz moje grudi, nežno i polako skoro do stomaka, a puštenom kosom dodirivala mi je lice. Kosa joj je mirisala na tek stavljene parfeme i punim plućima sam udisao mirise. Njene grudi su bile naslonjene na mojim ramenima, dok je prste od mog stomaka povlačila na gore blago zarivši nokte u moju kožu. Nisam disao, nisam živeo, nisam ništa. Samo sam ..... nemam pojma šta sam. Kako je dosla, tako se i izgubila. Ostao sam nem sedeti, još uvek osećajući njene ruke na sebi. Znak koji je tada dala bio je siguran da i ona želi isto što i ja.
Dani pred nama doneli su neku detinjastu igru zavođenja. Nekako smo se prećutno takmičili ko će koga sa boljim stvarima pre zavesti a u stvari tražili smo samo pravo vreme da se prepustimo strasti. Čekali smo tu neku priliku da se sama stvori. I stvorila se. Neko doba noći , neka odvratna toplota leta i slab san. Spavao sam i odjednom osetim miris nje. Sanjam.... šta li............. ma sigurno sanjam. Otvaram oči sa nadom da nije san i vidim je kako stoji nasmejana kraj mog uzglavlja. Legla je kraj mene, nekih par sekundi me gledala ravno u oči i počela da me ljubi. Ukus tih usana bio je savrsen. Nemam nameru da ga poredim sa bilo čime jer poređenja nema. Samo sam uživao. OVDE SAM STAO.... OVO DOVRSITI
I dan, danas razmišljam po nekad o njoj. Gde bi me život odneo da tog dana nisam zgrešio. Da li bi ta zona konfora toliko uzela danak da danas ne bih znao kako sve može drugačije da bude. I da li je sad zbog toga svega lepše ili ne.

U životu je dovoljno biti pametan samo dva puta: kad birate zanimanje i bračnog druga. Ko oba puta promaši, mora biti pametan celoga života. 
Dušan Radović

I danas kad stvari gledam iz ovog ugla, pitam se da li sam bio pametan ili ne. Ipak, splet okolnosti koje su se dešavale vodile su me do ovoga gde sam danas. I sve je to bio neki početak i sve je bilo neki kraj. Uhvaćen na delu i ne shvaćen u trenu morao sam puno toga ponovo da gradim. Nisam imao osećaja krivice, niti griže savesti ali sam imao punu glavu osećaja. Ipak, vratio sam se onoj tupavoj zoni komfora i vrednostima braka i porodice. Odmah sam shvatio da je taj povratak samo privremen i da sada moram mnogo pažljivije da vodim svoj život u propast. Jedini neki osećaj je bio taj da mi je bilo krivo što život neminovno ide nekom novom putanjom i što u toj putanji neće biti one sa kojom sa življenje i počeo. Vremenom je istiskivana iz njega, podređena primalnim porivima gorile u magli, koja rukama pokušava naći put a dovoljno je glupa da ne spusti glavu i vidi utabanu stazu. Zavoleo sam onu prvu grešku kao što se ono dečački voli. Jako je teško odreći se lepote i tog osećaja radi ciljeva koji su u tom trenu delovali sa većim prioritetom. Suze tuge je valjalo kriti od svih , jer niko to ionako ne bi razumeo, sve da bi i našao nekako način da objasnim.
Vreme, ta čudna stvar ili šta već to bilo. Fizika mi je bila strani jezik kad je trebalo da je znam. Sve u svemu mislio sam da će mi ova jedna životna greška biti i jedina. Ooooooo kakva zabluda......Tehnika i tehnologija otvaraju perspektive za mnogo toga, pa i mnoge greške koje čovek može da napravi. Ipak druga greška je stigla do mene igrom nekog nesrećnog slučaja. I upravo ona stara dok nekome ne smrkne drugome ne svane dobija ovde na nekom značenju.